Youth In Revolt (2010)

Još jedna tinejdžerska komedija sa Michael Cera-om u ulozi "inteligentnog", ali "neuklopljenog" i pomalo "čudnjikavog" tinejdžera? Neko bi sada rekao dokle više sa takvim ulogama? Imali smo solidni "Juno", urnebesni "Superbad" i naravno ulogu u seriji koja ga je probila "Arrested Development", definitivno dođe do zasićenja kada te kao glumca stalno izaberu za uloge jednih te istih likova. Ali u "Youth In Revolt" nije to ceo paket koji biste očekivali, oh, ne, ne. Cera se konačno može pohvaliti jednom pozitivnom ulogom u kojoj ima zanimljivu transformaciju.

Spoiler kao takav (upozoreni ste bili) :

Zamislite da ste ponovo tinejdžer (ili ste već u tom dobu), i da imate 15-16 godina, slušate Frank-a Sinatru na vinilu, volite da čitate poeziju, Federico Fellini je vaš omiljeni režiser (oh, bogo, ameri koji vole evropski film!) i naravno svoj kompjuter, sa kojeg skidate dovoljno pornografije da zadovoljite svoje "potrebe".

Oh, da, i zovete se Nick Twisp (kul prezime, mada lik iz filma ga ne gotivi nešto), i živite sa svojom razvedenom kevom koja ima jako loš ukus kada su njeni dečki u pitanju, prvi na paleti je Zach Galifianakis (ako ste gledali The Hangover onda znate ko je čova) koji je odličan specimen Američkog white trash stanovnika.
I roditelji su vam naravno razvedeni, a ćale (Steve Buscemi) umesto da poduči malog o nekim stvarima se bavi sa svojom 20 i nešto godišnjom devojčicom, samo napred čoveče!
Tinejdžer ste, nesigurni u sebe, i želite nešto da poševite ukratko to je cela situacija, mhm.

Nick-ov lik, kao i u prethodnim Michael-ovim ulogama nema sreće sa devojkama, sve će se to promeniti kada mu familija otputuje na kampovanje na jezeru (čekajte samo da vidite "brvnaru") i sreće devojku svojeg života...

Stani bre malo neće valjda opet da nam mažu oči sa onom prastarom pričom, bio jedan dečko, nije imao devojku, onda je sreo devojku i živeli su srećno do kraja svojih života, čiča miča i gotova priča, m?
Recimo da prati taj kalup, samo što se ovde desi nekoliko preobrata, i tu konačno dolazimo do pomeranja stereotipa u Michael-ovoj glumačkoj karijeri. Sretne devojku pod imenom Sheeni (Portia Doubleday, pornićarsko ime i prezime nema šta!) koja je pravo otelotvorenje perfektne devojke, voli poeziju, obožava francuske filmove, tačnije glumca Jean-Paul Belmondo-a i pored toga devojčica je preslatka, mislim šta bi više mogao da traži jedan "običan" lik kao Nick, džekpot!

Da ne bi zaljubljivanje išlo kao po "loju", ovde se pred našega junaka ispreči problem u obliku njene religiozne porodice, a i njenih smicalica koje mu priređuje koje su poprilično urnebesne. Uglavnom Nick-ova zagorelost i zaljubljenost u slatku djevu, tera ga da napravi u svojoj podsvesti lošu verziju sebe (Francois Dillinger), i tu po prvi put možemo videti kako Michael Cera može ispasti "cool as ice, baby". (pun intended)

Nabacio je malo brčića, cigaru, podočnjake, kul stav, i vidi se golema promena, leglo mi je kao budali šamar posle silnih "smušenih dobričina" koje je glumio, eto konačno da ga vidim u drugačijem svetlu, jedino što ga pomalo sputava u svemu tome je njegov famozni glas. Ima dobru dikciju i može se čuti da je rečit dečko, ali kada mu izmutira onaj glasić sve pada u vodu... (dobro i izgled, meni on i dalje izgleda isto kao iz Arrested Development-a, pravi bledoliki bejbifejs)

Ujedno me je jako obradovala ta transformacija, jer je zaista zanimljivo gledati dokle je Nick-ov (tj. sam Cera) lik spreman da ode samo da bi osvojio srce svoje drage, iako verovatno to niko ne bi uradio ma koliko da je zaljubljen u neku osobu.

Smetalo mi je malo samo što svi ti njegovi nestašluci ponekada zauzmu glavni tok priče, što je u jednu ruku dobro, jer ima tu i dosta sporednih likova koji služe za popunjavanje praznina, ali je većina ostala nedorečeno... (npr. Sheeni-in stoner burazer)

Mala Portia se solidno snašla u prvoj ulozi, mlade i seksipilne manipulatorke, u nekim trenutcima je čak nadglumila svojeg muškog kolegu koji iza sebe pak ima pozamašnu karijeru na tv-u i filmu.

Da skratim priču, ovo je jedan sasvim pristojan i zabavan film koji na maštovit način prikazuje kroz šta sve prolazi tinejdžerski um kada je zaljubljen do ušiju.

Uspeo je da me nasmeje nekoliko puta, a to se retko kada desi sa filmovima ovog žanra, zbog toga kod mene ima plus. Što bi rekli gledljiv je. djeah.

Last Exit To Brooklyn (1989)

Film se dešava u Bruklinu 50-ih godina, kada je sindikalni štrajk postao pretnja čak i po sam grad i ljude u njemu.

U filmu imamo nekolicinu likova, Harry-ja "uznemirenog" vođu štrajkača, koji pokušava da se pomiri sa svojom novo oktrivenom ljubavi prema drugim muškarcima, tačnije tranvestitima. Prostitutku Tralala (blesavog li imena) koja se prodaje kao parče mesa svim grubijanima i pijanim mornarima koji je mogu platiti, sve dok ne načini grešku u svojoj prastaroj branši, a ta je da se zaljubi u (klijenta) momka koji je vojnik i koji će joj eventualno slomiti srce.
Porodica čija ćerka je zatrudnela van braka, (zamislite samo kakav je to šok bio tada, a danas nije problem, sem ako muški donor sperme neće da se brine o detetu, onda bude bruka, kuka i motika)
grupu grubijana koji samo prave sranja po kraju, i mladog dečkića koji je zaljubljen u prostitutku Tralala.

Ovaj film sadrži ne samo fantastičnu kostimografiju i scenografiju, već i predivne kadrove, i po meni nešto što je možda najbitnije za filmove ovakvog kalibra, odličnu glumačku ekipu koja je maestralno uradila svoj deo posla.

Jennifer Jason Leigh pleni u ulozi prostitutke. Njena uloga unosi dozu iskrenosti i snage, sve do kasnijih scena u filmu koje mogu da vas dirnu u srce (ali i ne moraju) kada spoznaje samilost i ljubav u najgorim momentima svojeg života. Ali nju kao lika ne treba žaliti jer pokazuje i svoje negativne strane, zna da bude jako manipulativna i okrutna.

Grupa grubijana koja se sastoji od Peter Dobson-a, Stephen Baldwin (najomraženija glumačka bratija ikada, ovde se Steva snašao u preodvratnoj ulozi) i tada mladog i nepoznatog Sam Rockwell-a (Moon, Iron Man 2 itd.) i još par faca je dala veoma uverljiv performans.

Zanimljiv je i lik tranvestita Georgette (glumi ga Alexis Arquette) koji je zaljubljen u vođu bande (Peter Dobson) ali sve će mu se to obiti o glavu i skončaće svoj život na jedan bezvezan način...

Stephen Lange daje jednu od najefektivnijih uloga u filmu, glumeći Harry-a koji ima svoju porodicu ženu i dete i nema nikakva osećanja spram njih, čakštaviše otkriva da ga privlače tranvestiti (po meni jedna od najbolje odglumljenih scena je kada sretne Georgette i bez ikakvih reči svojim pogledom pokaže kako ga je tranvestit omađijao svojom "lepotom") i svu svoju novčanu moć koji ima na raspolaganju od strane sindikata usmeruje na jednog transvestita koji će mu okrenuti leđa čim mu sve krene nizbrdo sa poslom.

Film se bavi i temama o nasilju i slabostima ljudske prirode, očajnička potreba za seksom i ostalim stanjima koje prouzrokuje. Nasilje je sirovo i priča koja ima mračan pogled na život tog vremena mu čini veliku pravdu i stvara odličnu atmosferu. Po običaju nasilje ovde nema opravdanja, baš kao i u stvarnom životu, i zbog toga će nekima film sigurno biti neprijatan za gledanje.

Da ne ispadne da ga samo hvalim, ima i par negativnih strana, radnja deluje pomalo nabacana, jer se u kratkom roku prikazuje više likova i radnji, koji se konstantno mešaju tokom filma i to zna da napravi malo konfuzije...

Razrada nekih likova nije baš najsrećnije urađena, čini mi se da su scenaristi morali da zbrzaju neke likove, ubacivši par bezveze scena koje su olako mogle da izostanu...

Zaboravio sam da napomenem da je film baziran na knjizi, pa eto i nju možete potražiti i pročitati pre nego što pogledate film.

Trebao bih još da kažem da je režiser Uli Edel radio tv film Rasputin (HBO produkcija, sasvim solidno odrađeno, Alan Rickman je glumio ruskog mistika u njemu), jednu epizodu Twin Peaks-a, i nekoliko epizoda Homicide: Life On The Streets serije, naravno iza sebe ima i dosta filmova, ali oni tek trebaju da budu pogledani, neka vam ovo samo budu reference...

Repair - a backwards video (2010)

7.5. Messer Chups Koncert na brodu 20/44

Koncert je počeo tačno u ponoć kao što je i organizator najavio, što je zaista odlična stvar, osim ako morate sutradan rano izjutra da ustanete i srušite šupu.

Unutar broda se imalo šta i videti, gužvanjac koji skoro nisam video na koncertima, nije to bilo zbog toga što je došlo više ljudi nego što je dozvoljeno već zbog lošeg dizajna potpalublja broda. Čim uđete u jednoj ravni imate wc, odmah pored njega bar, a u centru kip verovatno najpoznatijeg Monthy Python člana John Cleese-a, a onda sledi udubljene sa par stubova i mali podijum na kome se bend nalazio.

20/44 je doživeo još jednu promenu, ispred miksete i iza benda su postavljeni mali tv ekrani sa kojih su išli razni spotovi stranih surf-horror rock bendova (npr. The Ghastly Ones, surf rock bend koje je Rob Zombie promovisao u Americi), i to me je malo razočaralo jer Messer Chups iza sebe imaju i pozamašnu video kolekciju koju su mogli da koriste, a ne da pozajmljuju od drugih kolega video spotove.

Da se vratimo na nastup, praktično ceo koncert nisam mogao da vidim članove benda jer je gužva bila enormna, ujedno dosta dvometraša se nalazilo ispred stepeništa koje je vodilo ka "bini", pa sam morao malo da stojim na prstima da bih uopšte mogao videti samo glave članova benda.
Što se njihovog zvuka tiče mislim da je bubanj mogao da bude malo pojačan, i ne znam zašto, ali meni se čini da su im nedostajali semplovi iz filmova kao recimo onomad u skc-u 2008. Sve je ovo zvučalo mnogo prostije i razvodnjenije.

Pošto je ovo ujedno bila i promocija njihovog poslednjeg albuma "Heretic Channel (2009)" normalno je bilo da i on preuzme većinu setliste, a neke od pesama koje su svirane (i kojih se sećam) bile su: Loch Ness Surfing (bubnjar je ovde na svojem lošem rusko-engleskom pitao da li verujemo u postojanje čudovišta, i da li bi priložili minimalnu sumu novca u fond za dotično čudovište) , Vincent Price Bible i po meni najsvetlija tačka cele večeri (ne, nije Popcorno Revenge, iako je publika na njoj upala u euforičan trans) surf rock obrada glavne muzičke teme iz jedne od najboljih serija ikada Twin Peaks-a. Posle toga sam se razgalio i raspekmezio kao malo detenašce.

Nakon sat i dvadeset minuta Messer Chups završavaju svoj koncert i postižu nešto što retko koji strani bend uradi kada gostuje ovde, a to je da nabaci osmehe na lica publike, i zbog toga im treba skinuti kapu.

Bubnjar se na kraju nastupa zahvalio publici na tako lepom prijemu i rekao da će ostati da se vesele i piju sa njima do jutarnjih sati. Naglasio je da imaju i "usranu jeftinu Rusku robu" na prodaju, a pod time je nadam se mislio na diskove i bedževe, a ne na jeftinu vodku i disfunkcionalne kalašnjikove.

Ipak se ne mogu oteti utisku da je prvi koncert bio mnogo bolji, verovatno jer ništa nisam ni očekivao od Messer Chups-a tada. Ovde su mi definitivno falili platno i zvučni efekti iz horor filmova, ujedno i malo veća bina, ali znate kako kažu koliko para toliko muzike, tako da je dobro i ovo što smo pre neku noć gledali.

Piknik - 2010 Spot

Piknik je alias Miroslava Majkića, Novosadskog muzičara i multimedijalnog umetnika. Piknik iza sebe ima dva albuma: Miš, Puž i Ker koji je izašao sa knjigom lirika i ilustracijama domaćih autora i album Dembelan. Pored toga što svira, on se bavi i produciranjem u svojem Piknik Studiju. Pored Piknika postoji i Horror Piknik, koji odaje omaž i pomalo parodira staru thrash/death metal scenu (npr. Kreator, Destruction isl.) i koji ima nekolicinu spotova. Taj projekat je postao popularan među metal populacijom pa će i on kao "običan" Piknik najverovatnije dobiti svoj prateći bend i žive nastupe.

http://www.myspace.com/piknik

Večeras je pušten novi spot Piknika u etar na youtube, i to sa novom pesmom koja nosi naziv 2010.

Na Majkićevom youtube kanalu možete pogledati žive nastupe Piknika sa Exit-a 2008. i spotove Horror Piknika: http://www.youtube.com/user/gosnbandar

Čekaj Me, Ja Sigurno Neću Doći (2009)

Alek (Gordan Kičić) je gubitnik koji pati za svojom bivšom japi devojkom Teodorom (Milica Mihajlović) koja je pak zaljubljena u "navijača" Nemanju, (Branislav Trifunović) dok njega zanima druga devojka pod imenom Marina (Vanja Ejdus) a ona ga ne šljifa ni dva pišljiva groša, pa putem Baneta (Miloš Samolov) Alekovog dobrog drugara, pokušava da dobije Alekov broj jer joj je on kanda simpatičan ili šta već....

Svi likovi pate zbog ljubavi, a kada su ovakve "romantične drame" u pitanju, trebaju da vam barem malo budu simpatični, ali ovde su svi teški fatalisti, iznova prave greške i ne vide dalje od toga koliko im njihova surova zaljubeljenost diktira život. Da stvar bude gora čak nijedan lik nema barem jednog psihički normalnog i stabilnog karaktera koji bi mogao da im pomogne da prebrode svoje raskide i ljubavne probleme...

Bitno je da su svi neurotični, nesrećni i depresivni za sledećih deset naraštaja, i to im moram priznati ide od ruke. Čak su i mene uspeli da izdeprimiraju lošom glumom (Branislav Trifunović) i jako lošim replikama i reakcijama...

Očekivao sam barem malo humora, ali od njega nema ni traga ni glasa, sem ako ne računate psovke, koje su izgleda uvek smešne našem narodu, jer eno na youtube vrve klipovi svih tih famoznih prostih one linera... (Srbijo na kurac te metnem isl.)

Kada se osvrnem na Miroslavov prethodni film Sedam i po, tamo sam barem dobio melodramu pomešanu sa crnim humorom i "šarenolikim" karakterima iz našeg društva, a dok sam gledao Čekaj me.. od toga nema ni traga ni glasa...

Urkatko film je jako dosadnjikava razvodnjena drama sa preporučenom dozom depresije i prenemaganja...

Šteta što je naša kinematografija dobila još jedno kopile koje će još dublje da je uvuče u kaljugu...

Martin Mystere Između Smrti I Jave (2010)

Pogledao Martija, dopadaju mi se omaži koje su uradili za Predatora, Deliverance, Crow i još par filmića. Ovaj momak što glumi Martija mu baš sliči, samo da ima malo dužu i razbarušeniju kosu i to bi bilo to. Mislim da je ovaj film imao manji budžet od Devojačkog Bunara, jer nema baš puno lokacija i stvari, pa čak ni efekata. Ne sviđa mi se što se ceo tekst maltene sveo na psovke, nisam puritanac, ali u poslednje vreme je počelo da mi ide na živce koliko naši scenaristi ne mogu da naprave scenario, a da se one ne pojave jer verovatno nemaju ni ideju kako da to pretoče da ispadne koherentno i zanimljivo za slušanje...

Odabir muzike solidan, najbolji momenat je kada se čuju Popečitelji, definitivno bi mogli da se pojave u nekom akcijašu ili komediji kao muzička podloga.

Inače nikada nešto nisam voleo Martija Misteriju, od svih tih italijanskih stripova Dilan Dog mi bejaše najbolji, ali smatram da su imali veći budžet i da su malo ozbiljnije pristupili sa ovako već tripoznom pričom kakva jeste, učinili bi veliku čast tom strip junaku, sigurno bi bilo bolje nego da se neki amer uhvati pa da ga ekranizuje...

U suštini ovo je jedan jako zabavan thrash film koji će barem malo revitalizovati već poodavno umrtvljenu srpsku kinematografiju...

Nadam se da će ova ekipa iz Pančeva nastaviti i dalje da pravi ovako zabavne trešerice, ali ne bi im škodilo, ako im se ukaže prilikada da urade i ozbiljniji projekat, makar bio i bez budžeta, vredi pokušati...

Cop Out (2010)

Jimmy Monroe (Bruce Willis) i Paul Hodges (Tracy Morgan) su već 9 godina partneri u policiji NY-a, ali eto naprave grešku pri istrazi o "domaćem" narko kartelu, pa dobiju suspendovanje na mesec dana, i to se baš poklopi kada Jimmy-eva ćera treba da se venča...
Da se ne bi brukao pred svojom ženom i njenim sadašnjim mužem, odlučuje da proda jako retku karticu sa bejzbol igračem, dok usput trpi svojeg partnera koji živi u paranoji da ga žena vara...
Naravno da ne bi sve išlo kako treba dese se papazjanija koja će pomešati njihov slučaj i potragu za karticom i odatle nas film vozi...

Ili ne? Sve što sam do sada mogao da vidim u pandurskim komedijama-akcijašima, kao što su Beverly Hills Cop, Lethal Weapon (čak je i četvrti deo za Cop Out remek delo), ili legendarni Die Hard (minus četvrti deo) su već odavno utabali stazu ovakvim filmovima.

Kao prvo uopšte mi ne leži ovakav tip komedije (panduri ortaći) to je već toliko puta prežvakano da nije humano...
Humor je najslabija karika filma, nije smešan, bio je jedan kratak one liner na početku i to samo zato što ima veze sa Bruce-ovom ulogom u jednom drugom poznatom mu pandurskom filmu, a ostatak je nesnosan, prežvakan i usiljen...
S

ramota je što sam se za ovih 100 minuta osećao kao da gledam film od dva sata, radnja je toliko razvučena da mi je bilo jako neprijatno...

Barem da je akcija žustrija to bi malo izvadilo ovaj film iz kante za otpatke, ali eto Kevin nije ni u tome uspeo da zadovolji...

Bruce Willis mi deluje kao neko ko je ovo odlučio da uradi uslugu preko kurca (verovatno se dogovorio sa Kevin-om, jerbo mu je ovaj gostovao u Die Hard 4.0) a njegov "kolega" Tracy Morgan je naprosto iritantan kao pojava, uopšte nije uverljiv kao pandur, više je kao neko veliko retardirano levo smetalo koje samo kuka, pravi grimase, balavi u prekomernim količinama i izbacuje najbespotrebnije podatke ikada.
Nekada mi je najnesnosniji crni glumac bio Chris Tucker, e pa i to se promenilo, Morgan ga pobeđuje u svim sferama, na kraju će Chris da ispadne glumčina za njega, bogte...

Što se tiče same režije, pa da nije nekoliko filmskih referenci, ne bih nikada rekao da je ovaj film režirao Smith...
Ako se uzme u obzir i budžet od 37 miliona, zaista ne vidim na šta su uloženi ti novci, scenografiju? efekte? muziku? Na svoj novi Star Wars frižider? Ostaje misterija nerešena.

Zašto je izabrao ovako loš scenario i želeo da ga uradi ko će ga znati, verovatno više nije imao sopstvenih ideja ili je hteo da se oproba kao režiser po tuđem scenariju ili se pak odlučio na ovaj korak jer bi mu ovo bio prvi film koji mu distribuiše jedna među najjačim izdavačkim filmskim kućama...

Zaobići u širokom luku.

Bunny And The Bull (2009)

Stephen (Edward Hogg) je obsesivno kompulzivni mladić koji putuje Evropom sa svojim neverovatnim "većim od života ortakom" Bunny-jem. (Simon Farnaby, gostovao u nekoliko epizoda The Mighty Boosh-a)

Kroz skoro 90-tak minuta ćemo shvatiti zbog čega je Stephen oboleo od teškog slučaja agorafobije, kroz flešbekove koji su omogućeni svim stvarima koje je sačuvao sa svojeg putovanja i taložio ih u svojoj kući, dok mu se mentalno stanje sve više pogoršava...

Glavna tema filma je prijateljstvo između Bunny-ija i Stephen-a, koja prikazuje priču o odrastanju, propuštene prilike iz mladosti, drugarstva koja pravimo, pa čak i ljubav koju osetimo ali nam ne bude uzvraćena...

Da naracija ne bude toliko uprošćena na scenu upadaju predivno dizajnirani okoliši, svi su rađeni ručno od raznih stvari, kolaža, tepiha, knjiga, gajbica za pivo, milina je gledati šta su ljudi sve osmislili i tako utabali prostor da mi ovaj film postane još više drag.

Iako mu sve to dodaje elemente nerealnog, kao recimo kod filmova Terry Gilliam-a (ima nekoliko ideja, recimo luna park od satova i zupčanika koji su evidentno crpeli uticaja od starog majstora) ili radova Michael Gondry-ija, bitno je da to ne uguši glavnu priču i glumu dva glavna lika.

Zanimljivo je koliko cameo uloga imaju glumci iz The Mighty Boosh (engleski humoristički serijal), Richard Ayoade (glumi i u The IT Crowd, još jedan odličan humoristički britanski sitkom k) se pojavljuje kao poprilično smoreni narator u Nacionalnom muzeju cipela Poljske, Noel Fielding ovde ima ulogu matadora pijanca i simpatičan čas iz istog, a Julian Barratt glumi klošara Atillu koji pije mleko svojih pasa. Iako se film kotira kao komedija, ovo je ipak više drama, a same pojave ovih faca će doprineti da se atmosfera malo razvedri, da sve ne bude toliko crno...

Još jedna stvar je bitna, a to je da film ni u jednom trenutku nije bio dosadan, priča se nimalo ne usporava već naprotiv stalno se razvija kao kakvo klupko.

Svaka čast Paul King-u (režiser The Mighty Boosh serije) za filmski prvenac sasvim solidno, sada se od njega očekuje dugo najavljivani Boosh: The Movie.

Svidd Neger (2003)

Priča se "račva" u tri dela, da bi se na kraju iz rasute slagalice, stvorila jedna celovita ali sasvim haotična slika.

Prvi lik koga ćete videti je malo crno momče pod imenom Ante, koji je u potrazi za sopstvenim identitetom. Živi sa majkom koja ga je usvojila i starijim i seksualno frustriranim burazerom Pederom. Oni su malom Anteu govorili da je "morski" Laponac (starosedeoci u Norveškoj) ali njemu to ne daje mira jer ipak ima razlike između crne i bele kože...
Sa druge strane močvarnog brda, živi mlada devojka Anna sa njenim ocem Karl-om, koji je težak alkoholičar. Obe porodice posmatra mladi Laponac Normann, koji želi da napusti tradicionalni život njegovog naroda i da postane Norvežanin.

Obe familije su nesvesne postojanja druge, ali igrom slučaja ili bolje reći nesrećom se upoznaju, a onda kreću takvi događaji koji će imati velikog uticaja na njihove živote koji će iznedriti dosta bizarnih situacija.

Suštinski film je jako čudan, ima dosta crnog humora, napetosti i neobičnih likova koji iznenađuju svojim delima. Jako mi je bilo drago što u nijednom momentu nisam bio siguran šta će se sledeće desiti. Kraj je priča za sebe, uspeo je čak da me natera da se osećam izgubljeno i da sa nevericom pitam sebe: "Da li sam ja do sada gledao neki drugi film?"

Crni humor preovladava u obilnim količinama, primera radi ćale pijanac konstantno halucinira svoju mrtvu ženu, i umesto da se kao svaki normalan čovek prestravi i pobegne glavom bez obzira, on se iznervira i kreće da je napada!
Ili kada se Peder zanesvesti od pića pa sanja svoju majku koja ga priziva da opšti sa kravom. Jednostavno neverovatno je koliko ludih scena ima u samo sat i po filma.

Još jedna bitna stvar pošto je film poprilično nerealan, nekako se gubi tok vremena u njemu, kao da ni ne postoji, ustvari kao da se nalaze u čistilištu...

Pohvale idu i Ulver-u, napravili su tako abstraktan OST, perfektno paše uz raspoloženje filma, dajući mu iskarikirani i zlokobniji ton.

Inače film je samo na konto naslova stvorio dosta kontroverze, Svidd Neger kada se prevede na engleski znači Burned Negro (Sprženi Crnac), ali u ovom filmu nema nikakve rasističke propagande...

Razmišljao sam sa kojim filmovima bih mogao da uporedim Svidd Neger-a, i jedino su mi radovi John-a Waters-a pali na pamet... (Dirty Living, Pink Flamingos)

Guatemala Mi Amor (2010, Nikola Pavlović)

Odlučio sam da jedan glupi san zapišem sledeće jutro. Naravno, to se pretvorilo u scenario za film koji je bio toliko nebulozan da se morao snimiti. Tako nastaje Guatemala Mi Amor . Ovo je prvi deo trilogije, poznatiji kao - Unutrašnji košmar birokratije iliti Nenadova Glad.
Ko želi da glumi u sledećem delu nek se javi, još uvek čekam da sanjam scenario za drugi deo, gde je Milutin glavni akter.
Nikola Pavlović

Slovenka (2009)

Aleksandra je 23-godišnja studentkinja iz Krška i trenutno studira u Ljubljani. Svojem ocu je ponos i dika, ali on ne zna za njenu mračniju stranu, tj. da se Aleksandra bavi prostitucijom, postavljajući seks oglase pod imenom Slovenka. Sve će otići do đavola kada bude prisustvovala tragediji i kada će joj u "pomoć" doći makroi...

Slovenka je pomalo nekonvencionalna drama, sama priča nema nekakav cilj ili "savet" da udeli, a kada je u pitanju ovakva ozbiljna tematika to se uglavnom očekuje od filmova sa ovakvom tematikom...

Aleksandra ama baš ništa nije naučila iz svojih postupaka i grešaka tokom filma, da stvar bude gora vratiće se svojim lošim navikama i to kada postane paprena situacija...

Priželjkivao sam da će barem da se opameti, ne zbog toga što je ona simpatična kao lik ili da sam se kudi kamo osetio kako je biti u njenim cipelama, već zbog toga iako je ona sada trenutno mlada, lepa i u mogućnosti je da prodaje svoje telo kao parče mesa, to neće moći da radi tokom celog života...

Pohvalio bih Ninu Ivanišin (Aleksandra) i njenu glumu, iako ima malo teksta, i nema dovoljno vremena da se emocinalno raskalaši, ono što njen lik ne može da dobije seksom, uglavnom izrida kroz suze i sa lažima o tumoru i tako omađija likove. Iako nema puno teksta impresioniran sam bio izrazima lica, vidi se tu dosta očaja, usamljenosti i želje za pažnjom, što zaista nije laka stvar da se prenese, za prvu ulogu sasvim solidno...

Nije mi se dopala i pomalo troma priča, dosta stvari je ostalo nerazjašnjeno kako je ona ušla u taj svet prostitucije (u trejleru za film ukratko su sve to objasnili) i gomila upadica sa raznim likovima i njihovim pričicama nisu razvijene, a kontam da je to moglo da učini film još zanimljivijim za gledanje...

Stavio bih ga u kategoriju nit smrdi nit miriše, gledajte samo ako nemate baš ništa drugo pri ruci, ili ako ste u fazonu da se "izbedačite".

The Book Of Eli (2010)

SPOILERS, AHOY!

Premisa:
Crni brat Eli (Denzel Washington, ali zamislite to kao da izgovora neki lala ili rastaman) je nomad koji luta post-apokaliptičnom pustarom nekada poznatijom kao Amerika. Na svojem putu naleteće na svakojake redneck bande i bajkere, eventualno i grad u kojem šefuje Carnegi (istrošeni Garry Oldman, a bio je nekada kul tip) koji traži jednu knjigu da bi sproveo svoje dijabolične planove, a igrom slučaja Eli je poseduje...

Gledajući trejler, ujedno i razne najave, u glavi sam imao sledeći scenario: Crni brat Eli je prezajeban lik koji samo pokušava da preživi u toj post-apokaliptičnoj budućnosti i nađe svoje mesto pod suncem, da li sam to dobio? Pa ne baš, kada prođe prvih 10-tak minuta, i krene prva scena borbe, Eli počne da mrmlja delove iz Biblije, i ima se šta videti i zaključiti, iako film poseduje dobre akcione scene, koje pak nisu grafički nasilne, to samo služi da zamaskira činjenicu da je ovaj film velika reklama za Hrišćanstvo, da, da, svako malo kada odmore od šetanja po pustinji i borbi sa negativcima, Eli citira bibliju, što mi je jako zasmetalo jer da sam znao da je ovo velika reklama za religiju, komotno bih preskočio film i odgledao neki drugi, ali šta da se radi sada...

Što se samog sveta tiče, dosta pustinjskih pejzaža i oronulih kola, kuća ne čine depresiju, čak ni svi ljudi nisu toliko odrpani i prljavi koliko bi filmadžije htele da ih vidite, jednostavno mi je neverovatno da većina likova ima čiste bele zube, izuzetak su seljačine i bajkeri...

Iako bi trebalo da ovo bude apokaliptični film, ja ga uopšte nisam skontao kao takvog, ni u jednom trenutku se nisam osećao kao da je svet na ovom filmu otišao toliko u kurac, maltene da je postao Sodoma i Gomora, e sada to je verovatno zbog konstantnog propovedanja i slabije napisanih likova, hebiga Garry Oldman kojeg sam uvek cenio po njegovim ulogama negativaca se ovde pretvorio u parodiju arhetipnog zlikovca (ljigav, žudi za kontrolom) nisam ni likovao za njegovim (ne) delima, čak ni za njegovu ekipu bajkera i bodigarda me nije bilo briga (igra ga Ray Stevenson iz Rome serije i poslednjeg Punisher War Zone) jer sam znao da nemaju šanse pored Crnog Brata Eli-ja...

Denzelov lik mi je ravan kao daska, osim što ima nekoliko pristojnih prsa o prsa borbenih scena, dosadi ubrzo sa njegovim propovedničkim i dobričina stavom, mogli su da ubace neki zaplet gde bi on sebe i svoju misiju (veru) mogao malo da preispita...

Mila Kunis posle Max Payne, ovde ima najgoru ulogu u svojoj karijeri! (umalo da zaboravim American Psycho 2, ne gledati ni pod prisilom smrti, mučenja...)

Dve scene su me navele na to prvobitna kada joj "muče" majku, pa bi ona trebala da izgleda sasvim rastrojena i rasplakana, ali ona takva osećanja prenosi kao da glumi nekakvoj sapunici sa kablovske...
Druga bi bila kada joj proradi chick testosteron, barem sam se lepo ismejao na taj deo...

Evo šta bih izdvojio kao nekakvu vrstu pluseva filmu:

Tom Waits kao inžinjer, obradovao sam se što vidim matorog kralja, mada zašto se prijavio za ovu ulogu i to u ovakvom filmu ne bih znao, verovatno zbog luckaste frizure...

Ray Stevenson (Carnegie-v telohranitelj) u par navrata zvižduće melodiju iz Once Upon A Time In America!

Odličan electro/ambient ost je radio Atticus Ross, koji je poznat po svojem producentskom i snimateljskom radu sa Nine Inch Nails, Jane's Addiction itd.

Moja preporuka ako već hoćete da gledate ovakvu vrstu filma, odgledajte ponovo Mad Max trilogiju, i nemojte da ovo gledate u bioskopu, bolje sačekajte dvd rip, a pare potrošite na nešto korisnije...

Moraću ovih dana da odgledam i The Road pa da ga uporedim sa The Book Of Eli, kontam da su nebo i zemlja, ali nema veze, sve je to umetnost...

Repo Man (1984)

Punk tinejdžer Otto (Emilio Estevez!) koji radi u supermarketu, dobija otkaz posle udaranja svojeg štreberskog i antipatičnog kolege. (Zander Schloss basista Circle Jerks-a)

Istovremeno misteriozni čovek koji liči na Isaka Asimova, vozi Chevy Malibu u čijem se gepeku nalazi nešto jako opasno po čovečanstvo.

Ubrzo Otto će se naći u jednom posve neobičnom poslu, postaće Repo(ssession) Man (oduzimanje kola ljudima koji ne plate svoje dugove na vreme), a mentor mu je Bud (Harry Dean Stanton glumio u Escape From N.Y., Big Love (TV Serija), Twin Peaks: Fire Walk With Me npr.) omatoreli Repo Man.
Otto-ov svet će se obrnuti za 360 stepeni, susret sa neprijateljskim Repo likovima, tajnim agentima i "sektom" koja veruje u NLO i vanzemaljce i neizbežnim misterioznim kolima sa početka učiniće ovaj neobičan treš film zanimljivim ljudima koji poštuju taj žanr, a i šire.

Naravno ovaj film nije samo puki "mindless fun", Alex Cox koristi priču o Repo Man-u da bi na satiričan način prikazao Ameriku 80-tih koja kao zemlja odlazi do đavola, gde ljudi veruju tv evanđelistima i šalju im svoj novac kako bi poslali biblije u neke zabiti, i kupuju generična pića i hranu i dave se u svojem konzumerizmu i nemaštini...

Ujedno imamo dobru predstavu punk scene u to vreme, kako su izgledali ti počeci u toj subkulturi, može se reći da je ovo i jedan od boljih punk filmova, tu i tamo se podmente po neko anarhističko razmišljanje, hm...

Emilio Estevez se u ovom filmu jako lepo snašao kao naivni i pogubljeni Otto, glumeći average joe-a (običnog čoveka), kao što neki kažu za Keanu Reeves-a da mu je najbolja uloga bila u Bill & Ted-u, ja bih ovo mogao da kažem za Estevez-a.

Harry Dean Stanton, glumi vremešnog mentora, od njega očekujte dosta rečenica koje se mogu lako zapamtiti, a i posluže kao korisni saveti ako se ikada odlučite baviti ovim poslom. (The guys that make it are the guys that get in their cars at any time. Get in at 3am, get up at 4. That's why there aint a repo man I know that don't take speed.)

Repo domar Miller (Tracey Walter, poznat po ulozi u seriji Nash Bridges) koji će podeliti neke zanimljive mudrosti, tipa: " A lot o' people don't realize what's really going on. They view life as a bunch o' unconnected incidents 'n things. They don't realize that there's this, like, lattice o' coincidence that lays on top o' everything. Give you an example; show you what I mean: suppose you're thinkin' about a plate o' shrimp. Suddenly someone'll say, like, plate, or shrimp, or plate o' shrimp out of the blue, no explanation. No point in lookin' for one, either. It's all part of a cosmic unconciousness."
Groovy, čoveče!

U filmu ima još sijaset likova koji su zanimljivi pa bi bilo zaista nepravedno od mene da sada tu razotkrivam više detalja, pogledajte pa se uverite sami...

Ujedno gledam komentare na internetu i mnogi zli jezici pišu o tome kako je ovo Alex Cox-ov najbolji film koji je ikada uradio, mada se ne bih složio odgledao sam ih još nekoliko i svaki je na svoj način dobar, iako ponekada možda imaju nekonvencionalne priče....

Skoro zaboravih, Repo Man ima jedan od najboljih OST-ova koji se može poželeti za film koji se bavi punk kulturom, Iggy Pop, Black Flag, Circle Jerks, Fear, Suicidal Tendencies itd. su deo OST-a.

P.S. Nego zanimljivo mi je kako Zander Schloss izgleda na onog baticu što je glumio Napoleon Dynamite-a, ko zna možda je izvršio uticaj na režisera dotičnog da nađe sličnog glumca i na neki način posveti mu omaž, mada to su samo pretpostavke, heh...

Secret Chiefs 3 9. Maja u Beogradu!

Secret Chiefs 3 je kolektiv muzičara, njihov vođa i glavni kompozitor i producent je Trey Spruance bivši gitarista legendarnog Mr. Bungle-a. Zbog svoje žanrovske šarenolikosti (u njihovoj muzici se mogu čuti surf rock, death metal, filmska muzika, elektronska, Persijska, Arapska i Indijska) SC3 su poznati po svojim konstantnim promenama članova na turnejama i izdanjima.
Spruance je Secret Chiefs 3 osnovao još sredinom 90-tih sa tadašnjim članovima Mr. Bungle-a, Trevor Dunn-om za bas gitarom i Danny-em Heifeitz-om za bubnjevima.
Kroz bend su prošli razni muzičari kao članovi i gosti: violinista Eyvind Kang, perkusionista William Winant, bubnjar Ches Smith, basista Shahzad Ismaily, bivši Mr. Bungle član Clinton "Bär" McKinnon pa čak i članovi Estradasphere-a Timb Harris, Jason Schimmel i Tim Smolens.

Secret Chiefs 3 se inače sastoji od 7 pod bendova, svaki predstavlja drugačiji aspekt muzičkog i filosofskog interesovanja otuda i toliko žanrova.

Pod bendovi su: The Electromagnetic Azoth, UR, Ishraqiyun, Traditionalits, Holy Vehm, Forms i NT Fan.

Album Book Of Horizon je bio prvi album koji je predstavio ove podgrupe sa njihovim imenima. Ostale grupe su do sada izdale 7" singlice, a Traditionalists su prošle godine izdali album Le Mani Destre Recise Degli Ultimi Uomini, koji je osmišljen kao muzička podloga za fiktivni italo horor film.

cena karte 1000 dinara.

Koncert je potvrđen.

www.myspace.com/madamemacario

predgrupe su:
www.myspace.com/fat32duo

www.myspace.com/chessmith

Last.fm event

Believe: The Eddie Izzard

Pretpostavljam da našoj publici Eddie Izzard (kul prezime) nije toliko poznat, za neupućene on je poznati Britanski stand up komičar, filmski/pozorišni glumac i tranvestit. Sada pre nego što se neko zgrozi, sam Eddie je još 90-ih objavio i počeo na nastupima da se oblači kao žensko, ne zato što je to neka perverzna ili seksualna stvar ili da bi zbog toga privukao što više ljudi pri nastupu, jednostavno od malena je voleo da se obuče u žensku odeću, i naravno toga ne čini automatski homoseksualcem, već kako on sam kaže: "Većina tranvestita voli žene" ili "Ja sam strejt tranvestit iliti muška lezbejka." Ujedno u dokumentarcu možete videti reakcije žena koje ga gledaju iz publike na njegovim nastupima, koje su posle nastupa propitivane i one su potvrdile da im je Eddie takav veoma atraktivan i seksi.

No otišao sam malo u krajnost, ipak neću samo da pišem o njegovom izboru oblačenja, poenta ovog dokumentarca je da se prikaže uspon jednog zanimljivog lika koji preti da postane jedan od najzabavnijih komičara u Engleskoj. Da krenemo od nekuda, ponajbolje od detinjstva, rođen je u Yemen-u, on je najmlađi sin svoje pokojne majke Dorothy (nažalost kada je imao samo 6 godina majka je preminula od teškog oboljenja raka) koja je po profesiji bila medicinska sestra i njegovo ćaleta Harold-a koji je po profesiji računovođa. (Cenim da je to jedan od najdosadnijih poslova ikada)

Od malena Izzard-a su još u osnovnoj školi stavljali u predstave, a i uopšteno zabavljao je svoje drugove pa i učitelje, tako što je pravio predstave sa svojim omiljenim lutkama, i to je delovalo jako zanimljivo ovim starijima jer je uspevao da skine glasove profana i da smisli zanimljive pričice. Godine prolaze i on pod uticajem Monthy Python odlučuje da se bavi stand up komedijom, nalazi i partnera u zločinu Rob Ballard-a, ali kako to uvek biva neće se proslaviti...

Uskoro ga izbacuju sa njegovog fakulteta za računovođe i on se prepušta uličnim performansima i stand up komediji tokom većine 80-tih. Iz tog perioda ima dosta video snimaka amaterskih naravno i zaista je zanimljivo videti šta je sve radio od mačevanja, preteranoj glumi ili klasične pokušaje oslobađanja iz lisica, konopaca kao Hari Hudini.

90-tih se probija u Britaniji sa svojim stand up nastupima, toliko truda i znoja posle svih godina su se isplatili i sve je počelo da dolazi na svoje mesto, uporedo počinje da glumi u filmovima a nabrojaću samo neke The Avengers, Mystery Men, Shadow Of the Vampire...

Videćete još i promenu u nastupima, kako bude imao sve veću publiku tako će mu i nastupi biti kao kakvi bolji muzički koncerti, maltene da ostanete u čuđenju šta ste ovo sada gledali komičara ili rokersku zvezdu.

Ujedno zanimljivo je videti i proboj u Americi, u tome mu je pomogao Robin Williams, inače i on se pojavljuje u dokumentarcu i može se videti da su dobri ortaći, pa eto neka neko kaže da se Ameri i Englezi ne vole...

Nego da se osvrnem malo na Eddie-ev stil humora, poprilično je nerealan kao kod Python-a, (John Cleese je Izzard-a imenovao kao izgubljenog Pajtona) ali se bavi ponovo nama nekim bliskim tematikama kao što su pop kultura, seksualni odnosi (obratiti pažnju kada priča o zaljubljenosti kada je bio trinaestogodišnjak) i u svemu tome dodate dosta improvizacije dobijete dosta novih gegova i forica, što bi se reklo sa Eddie-jem nikada nije dosadno. Mada stvar je ukusa da li će vam biti smešan ne može svako da se primi na stand up komediju, pa i ja sam nisam neki veliki obožavalac tog pravca, mada imam nekoliko favorita pokojnog Bill Hicks-a, George Carlin-a, živog Eddie Murphy, Dylan Moran itd.

U suštini zašto sam uzeo ovaj dokumentarac o stand up komičaru, kada ih ima gomila, pa recimo da me je Eddie itekako dirnuo, što zbog svega što je prošao u životu (dug niz godina mu je trebao da bi došao do vrha), čini se kao sasvim ok momak, nije egstravagantan i ne guzi se sa nekim ekscesima po medijima, gubitak jednog roditelja (sa time se itekako mogu poistovetiti) i njegova čelična volja da istraje i uspe u svemu, ustvari ta velika količina samopouzdanja i verovanja u sebe ga čini jako zanimljivim likom i kako on sam kaže: "Ako želiš da budeš pevač, moraš verovati da znaš da pevaš, ako želiš biti komičar onda moraš verovati da si zabavan."
Vaistinu pozitivan moto, i možda ne bi bilo loše da ga se pridržavamo, ko zna dokle će nas to dovesti.