Youth In Revolt (2010)

Još jedna tinejdžerska komedija sa Michael Cera-om u ulozi "inteligentnog", ali "neuklopljenog" i pomalo "čudnjikavog" tinejdžera? Neko bi sada rekao dokle više sa takvim ulogama? Imali smo solidni "Juno", urnebesni "Superbad" i naravno ulogu u seriji koja ga je probila "Arrested Development", definitivno dođe do zasićenja kada te kao glumca stalno izaberu za uloge jednih te istih likova. Ali u "Youth In Revolt" nije to ceo paket koji biste očekivali, oh, ne, ne. Cera se konačno može pohvaliti jednom pozitivnom ulogom u kojoj ima zanimljivu transformaciju.

Spoiler kao takav (upozoreni ste bili) :

Zamislite da ste ponovo tinejdžer (ili ste već u tom dobu), i da imate 15-16 godina, slušate Frank-a Sinatru na vinilu, volite da čitate poeziju, Federico Fellini je vaš omiljeni režiser (oh, bogo, ameri koji vole evropski film!) i naravno svoj kompjuter, sa kojeg skidate dovoljno pornografije da zadovoljite svoje "potrebe".

Oh, da, i zovete se Nick Twisp (kul prezime, mada lik iz filma ga ne gotivi nešto), i živite sa svojom razvedenom kevom koja ima jako loš ukus kada su njeni dečki u pitanju, prvi na paleti je Zach Galifianakis (ako ste gledali The Hangover onda znate ko je čova) koji je odličan specimen Američkog white trash stanovnika.
I roditelji su vam naravno razvedeni, a ćale (Steve Buscemi) umesto da poduči malog o nekim stvarima se bavi sa svojom 20 i nešto godišnjom devojčicom, samo napred čoveče!
Tinejdžer ste, nesigurni u sebe, i želite nešto da poševite ukratko to je cela situacija, mhm.

Nick-ov lik, kao i u prethodnim Michael-ovim ulogama nema sreće sa devojkama, sve će se to promeniti kada mu familija otputuje na kampovanje na jezeru (čekajte samo da vidite "brvnaru") i sreće devojku svojeg života...

Stani bre malo neće valjda opet da nam mažu oči sa onom prastarom pričom, bio jedan dečko, nije imao devojku, onda je sreo devojku i živeli su srećno do kraja svojih života, čiča miča i gotova priča, m?
Recimo da prati taj kalup, samo što se ovde desi nekoliko preobrata, i tu konačno dolazimo do pomeranja stereotipa u Michael-ovoj glumačkoj karijeri. Sretne devojku pod imenom Sheeni (Portia Doubleday, pornićarsko ime i prezime nema šta!) koja je pravo otelotvorenje perfektne devojke, voli poeziju, obožava francuske filmove, tačnije glumca Jean-Paul Belmondo-a i pored toga devojčica je preslatka, mislim šta bi više mogao da traži jedan "običan" lik kao Nick, džekpot!

Da ne bi zaljubljivanje išlo kao po "loju", ovde se pred našega junaka ispreči problem u obliku njene religiozne porodice, a i njenih smicalica koje mu priređuje koje su poprilično urnebesne. Uglavnom Nick-ova zagorelost i zaljubljenost u slatku djevu, tera ga da napravi u svojoj podsvesti lošu verziju sebe (Francois Dillinger), i tu po prvi put možemo videti kako Michael Cera može ispasti "cool as ice, baby". (pun intended)

Nabacio je malo brčića, cigaru, podočnjake, kul stav, i vidi se golema promena, leglo mi je kao budali šamar posle silnih "smušenih dobričina" koje je glumio, eto konačno da ga vidim u drugačijem svetlu, jedino što ga pomalo sputava u svemu tome je njegov famozni glas. Ima dobru dikciju i može se čuti da je rečit dečko, ali kada mu izmutira onaj glasić sve pada u vodu... (dobro i izgled, meni on i dalje izgleda isto kao iz Arrested Development-a, pravi bledoliki bejbifejs)

Ujedno me je jako obradovala ta transformacija, jer je zaista zanimljivo gledati dokle je Nick-ov (tj. sam Cera) lik spreman da ode samo da bi osvojio srce svoje drage, iako verovatno to niko ne bi uradio ma koliko da je zaljubljen u neku osobu.

Smetalo mi je malo samo što svi ti njegovi nestašluci ponekada zauzmu glavni tok priče, što je u jednu ruku dobro, jer ima tu i dosta sporednih likova koji služe za popunjavanje praznina, ali je većina ostala nedorečeno... (npr. Sheeni-in stoner burazer)

Mala Portia se solidno snašla u prvoj ulozi, mlade i seksipilne manipulatorke, u nekim trenutcima je čak nadglumila svojeg muškog kolegu koji iza sebe pak ima pozamašnu karijeru na tv-u i filmu.

Da skratim priču, ovo je jedan sasvim pristojan i zabavan film koji na maštovit način prikazuje kroz šta sve prolazi tinejdžerski um kada je zaljubljen do ušiju.

Uspeo je da me nasmeje nekoliko puta, a to se retko kada desi sa filmovima ovog žanra, zbog toga kod mene ima plus. Što bi rekli gledljiv je. djeah.

Last Exit To Brooklyn (1989)

Film se dešava u Bruklinu 50-ih godina, kada je sindikalni štrajk postao pretnja čak i po sam grad i ljude u njemu.

U filmu imamo nekolicinu likova, Harry-ja "uznemirenog" vođu štrajkača, koji pokušava da se pomiri sa svojom novo oktrivenom ljubavi prema drugim muškarcima, tačnije tranvestitima. Prostitutku Tralala (blesavog li imena) koja se prodaje kao parče mesa svim grubijanima i pijanim mornarima koji je mogu platiti, sve dok ne načini grešku u svojoj prastaroj branši, a ta je da se zaljubi u (klijenta) momka koji je vojnik i koji će joj eventualno slomiti srce.
Porodica čija ćerka je zatrudnela van braka, (zamislite samo kakav je to šok bio tada, a danas nije problem, sem ako muški donor sperme neće da se brine o detetu, onda bude bruka, kuka i motika)
grupu grubijana koji samo prave sranja po kraju, i mladog dečkića koji je zaljubljen u prostitutku Tralala.

Ovaj film sadrži ne samo fantastičnu kostimografiju i scenografiju, već i predivne kadrove, i po meni nešto što je možda najbitnije za filmove ovakvog kalibra, odličnu glumačku ekipu koja je maestralno uradila svoj deo posla.

Jennifer Jason Leigh pleni u ulozi prostitutke. Njena uloga unosi dozu iskrenosti i snage, sve do kasnijih scena u filmu koje mogu da vas dirnu u srce (ali i ne moraju) kada spoznaje samilost i ljubav u najgorim momentima svojeg života. Ali nju kao lika ne treba žaliti jer pokazuje i svoje negativne strane, zna da bude jako manipulativna i okrutna.

Grupa grubijana koja se sastoji od Peter Dobson-a, Stephen Baldwin (najomraženija glumačka bratija ikada, ovde se Steva snašao u preodvratnoj ulozi) i tada mladog i nepoznatog Sam Rockwell-a (Moon, Iron Man 2 itd.) i još par faca je dala veoma uverljiv performans.

Zanimljiv je i lik tranvestita Georgette (glumi ga Alexis Arquette) koji je zaljubljen u vođu bande (Peter Dobson) ali sve će mu se to obiti o glavu i skončaće svoj život na jedan bezvezan način...

Stephen Lange daje jednu od najefektivnijih uloga u filmu, glumeći Harry-a koji ima svoju porodicu ženu i dete i nema nikakva osećanja spram njih, čakštaviše otkriva da ga privlače tranvestiti (po meni jedna od najbolje odglumljenih scena je kada sretne Georgette i bez ikakvih reči svojim pogledom pokaže kako ga je tranvestit omađijao svojom "lepotom") i svu svoju novčanu moć koji ima na raspolaganju od strane sindikata usmeruje na jednog transvestita koji će mu okrenuti leđa čim mu sve krene nizbrdo sa poslom.

Film se bavi i temama o nasilju i slabostima ljudske prirode, očajnička potreba za seksom i ostalim stanjima koje prouzrokuje. Nasilje je sirovo i priča koja ima mračan pogled na život tog vremena mu čini veliku pravdu i stvara odličnu atmosferu. Po običaju nasilje ovde nema opravdanja, baš kao i u stvarnom životu, i zbog toga će nekima film sigurno biti neprijatan za gledanje.

Da ne ispadne da ga samo hvalim, ima i par negativnih strana, radnja deluje pomalo nabacana, jer se u kratkom roku prikazuje više likova i radnji, koji se konstantno mešaju tokom filma i to zna da napravi malo konfuzije...

Razrada nekih likova nije baš najsrećnije urađena, čini mi se da su scenaristi morali da zbrzaju neke likove, ubacivši par bezveze scena koje su olako mogle da izostanu...

Zaboravio sam da napomenem da je film baziran na knjizi, pa eto i nju možete potražiti i pročitati pre nego što pogledate film.

Trebao bih još da kažem da je režiser Uli Edel radio tv film Rasputin (HBO produkcija, sasvim solidno odrađeno, Alan Rickman je glumio ruskog mistika u njemu), jednu epizodu Twin Peaks-a, i nekoliko epizoda Homicide: Life On The Streets serije, naravno iza sebe ima i dosta filmova, ali oni tek trebaju da budu pogledani, neka vam ovo samo budu reference...

Repair - a backwards video (2010)

7.5. Messer Chups Koncert na brodu 20/44

Koncert je počeo tačno u ponoć kao što je i organizator najavio, što je zaista odlična stvar, osim ako morate sutradan rano izjutra da ustanete i srušite šupu.

Unutar broda se imalo šta i videti, gužvanjac koji skoro nisam video na koncertima, nije to bilo zbog toga što je došlo više ljudi nego što je dozvoljeno već zbog lošeg dizajna potpalublja broda. Čim uđete u jednoj ravni imate wc, odmah pored njega bar, a u centru kip verovatno najpoznatijeg Monthy Python člana John Cleese-a, a onda sledi udubljene sa par stubova i mali podijum na kome se bend nalazio.

20/44 je doživeo još jednu promenu, ispred miksete i iza benda su postavljeni mali tv ekrani sa kojih su išli razni spotovi stranih surf-horror rock bendova (npr. The Ghastly Ones, surf rock bend koje je Rob Zombie promovisao u Americi), i to me je malo razočaralo jer Messer Chups iza sebe imaju i pozamašnu video kolekciju koju su mogli da koriste, a ne da pozajmljuju od drugih kolega video spotove.

Da se vratimo na nastup, praktično ceo koncert nisam mogao da vidim članove benda jer je gužva bila enormna, ujedno dosta dvometraša se nalazilo ispred stepeništa koje je vodilo ka "bini", pa sam morao malo da stojim na prstima da bih uopšte mogao videti samo glave članova benda.
Što se njihovog zvuka tiče mislim da je bubanj mogao da bude malo pojačan, i ne znam zašto, ali meni se čini da su im nedostajali semplovi iz filmova kao recimo onomad u skc-u 2008. Sve je ovo zvučalo mnogo prostije i razvodnjenije.

Pošto je ovo ujedno bila i promocija njihovog poslednjeg albuma "Heretic Channel (2009)" normalno je bilo da i on preuzme većinu setliste, a neke od pesama koje su svirane (i kojih se sećam) bile su: Loch Ness Surfing (bubnjar je ovde na svojem lošem rusko-engleskom pitao da li verujemo u postojanje čudovišta, i da li bi priložili minimalnu sumu novca u fond za dotično čudovište) , Vincent Price Bible i po meni najsvetlija tačka cele večeri (ne, nije Popcorno Revenge, iako je publika na njoj upala u euforičan trans) surf rock obrada glavne muzičke teme iz jedne od najboljih serija ikada Twin Peaks-a. Posle toga sam se razgalio i raspekmezio kao malo detenašce.

Nakon sat i dvadeset minuta Messer Chups završavaju svoj koncert i postižu nešto što retko koji strani bend uradi kada gostuje ovde, a to je da nabaci osmehe na lica publike, i zbog toga im treba skinuti kapu.

Bubnjar se na kraju nastupa zahvalio publici na tako lepom prijemu i rekao da će ostati da se vesele i piju sa njima do jutarnjih sati. Naglasio je da imaju i "usranu jeftinu Rusku robu" na prodaju, a pod time je nadam se mislio na diskove i bedževe, a ne na jeftinu vodku i disfunkcionalne kalašnjikove.

Ipak se ne mogu oteti utisku da je prvi koncert bio mnogo bolji, verovatno jer ništa nisam ni očekivao od Messer Chups-a tada. Ovde su mi definitivno falili platno i zvučni efekti iz horor filmova, ujedno i malo veća bina, ali znate kako kažu koliko para toliko muzike, tako da je dobro i ovo što smo pre neku noć gledali.