Youth In Revolt (2010)

Još jedna tinejdžerska komedija sa Michael Cera-om u ulozi "inteligentnog", ali "neuklopljenog" i pomalo "čudnjikavog" tinejdžera? Neko bi sada rekao dokle više sa takvim ulogama? Imali smo solidni "Juno", urnebesni "Superbad" i naravno ulogu u seriji koja ga je probila "Arrested Development", definitivno dođe do zasićenja kada te kao glumca stalno izaberu za uloge jednih te istih likova. Ali u "Youth In Revolt" nije to ceo paket koji biste očekivali, oh, ne, ne. Cera se konačno može pohvaliti jednom pozitivnom ulogom u kojoj ima zanimljivu transformaciju.

Spoiler kao takav (upozoreni ste bili) :

Zamislite da ste ponovo tinejdžer (ili ste već u tom dobu), i da imate 15-16 godina, slušate Frank-a Sinatru na vinilu, volite da čitate poeziju, Federico Fellini je vaš omiljeni režiser (oh, bogo, ameri koji vole evropski film!) i naravno svoj kompjuter, sa kojeg skidate dovoljno pornografije da zadovoljite svoje "potrebe".

Oh, da, i zovete se Nick Twisp (kul prezime, mada lik iz filma ga ne gotivi nešto), i živite sa svojom razvedenom kevom koja ima jako loš ukus kada su njeni dečki u pitanju, prvi na paleti je Zach Galifianakis (ako ste gledali The Hangover onda znate ko je čova) koji je odličan specimen Američkog white trash stanovnika.
I roditelji su vam naravno razvedeni, a ćale (Steve Buscemi) umesto da poduči malog o nekim stvarima se bavi sa svojom 20 i nešto godišnjom devojčicom, samo napred čoveče!
Tinejdžer ste, nesigurni u sebe, i želite nešto da poševite ukratko to je cela situacija, mhm.

Nick-ov lik, kao i u prethodnim Michael-ovim ulogama nema sreće sa devojkama, sve će se to promeniti kada mu familija otputuje na kampovanje na jezeru (čekajte samo da vidite "brvnaru") i sreće devojku svojeg života...

Stani bre malo neće valjda opet da nam mažu oči sa onom prastarom pričom, bio jedan dečko, nije imao devojku, onda je sreo devojku i živeli su srećno do kraja svojih života, čiča miča i gotova priča, m?
Recimo da prati taj kalup, samo što se ovde desi nekoliko preobrata, i tu konačno dolazimo do pomeranja stereotipa u Michael-ovoj glumačkoj karijeri. Sretne devojku pod imenom Sheeni (Portia Doubleday, pornićarsko ime i prezime nema šta!) koja je pravo otelotvorenje perfektne devojke, voli poeziju, obožava francuske filmove, tačnije glumca Jean-Paul Belmondo-a i pored toga devojčica je preslatka, mislim šta bi više mogao da traži jedan "običan" lik kao Nick, džekpot!

Da ne bi zaljubljivanje išlo kao po "loju", ovde se pred našega junaka ispreči problem u obliku njene religiozne porodice, a i njenih smicalica koje mu priređuje koje su poprilično urnebesne. Uglavnom Nick-ova zagorelost i zaljubljenost u slatku djevu, tera ga da napravi u svojoj podsvesti lošu verziju sebe (Francois Dillinger), i tu po prvi put možemo videti kako Michael Cera može ispasti "cool as ice, baby". (pun intended)

Nabacio je malo brčića, cigaru, podočnjake, kul stav, i vidi se golema promena, leglo mi je kao budali šamar posle silnih "smušenih dobričina" koje je glumio, eto konačno da ga vidim u drugačijem svetlu, jedino što ga pomalo sputava u svemu tome je njegov famozni glas. Ima dobru dikciju i može se čuti da je rečit dečko, ali kada mu izmutira onaj glasić sve pada u vodu... (dobro i izgled, meni on i dalje izgleda isto kao iz Arrested Development-a, pravi bledoliki bejbifejs)

Ujedno me je jako obradovala ta transformacija, jer je zaista zanimljivo gledati dokle je Nick-ov (tj. sam Cera) lik spreman da ode samo da bi osvojio srce svoje drage, iako verovatno to niko ne bi uradio ma koliko da je zaljubljen u neku osobu.

Smetalo mi je malo samo što svi ti njegovi nestašluci ponekada zauzmu glavni tok priče, što je u jednu ruku dobro, jer ima tu i dosta sporednih likova koji služe za popunjavanje praznina, ali je većina ostala nedorečeno... (npr. Sheeni-in stoner burazer)

Mala Portia se solidno snašla u prvoj ulozi, mlade i seksipilne manipulatorke, u nekim trenutcima je čak nadglumila svojeg muškog kolegu koji iza sebe pak ima pozamašnu karijeru na tv-u i filmu.

Da skratim priču, ovo je jedan sasvim pristojan i zabavan film koji na maštovit način prikazuje kroz šta sve prolazi tinejdžerski um kada je zaljubljen do ušiju.

Uspeo je da me nasmeje nekoliko puta, a to se retko kada desi sa filmovima ovog žanra, zbog toga kod mene ima plus. Što bi rekli gledljiv je. djeah.

Last Exit To Brooklyn (1989)

Film se dešava u Bruklinu 50-ih godina, kada je sindikalni štrajk postao pretnja čak i po sam grad i ljude u njemu.

U filmu imamo nekolicinu likova, Harry-ja "uznemirenog" vođu štrajkača, koji pokušava da se pomiri sa svojom novo oktrivenom ljubavi prema drugim muškarcima, tačnije tranvestitima. Prostitutku Tralala (blesavog li imena) koja se prodaje kao parče mesa svim grubijanima i pijanim mornarima koji je mogu platiti, sve dok ne načini grešku u svojoj prastaroj branši, a ta je da se zaljubi u (klijenta) momka koji je vojnik i koji će joj eventualno slomiti srce.
Porodica čija ćerka je zatrudnela van braka, (zamislite samo kakav je to šok bio tada, a danas nije problem, sem ako muški donor sperme neće da se brine o detetu, onda bude bruka, kuka i motika)
grupu grubijana koji samo prave sranja po kraju, i mladog dečkića koji je zaljubljen u prostitutku Tralala.

Ovaj film sadrži ne samo fantastičnu kostimografiju i scenografiju, već i predivne kadrove, i po meni nešto što je možda najbitnije za filmove ovakvog kalibra, odličnu glumačku ekipu koja je maestralno uradila svoj deo posla.

Jennifer Jason Leigh pleni u ulozi prostitutke. Njena uloga unosi dozu iskrenosti i snage, sve do kasnijih scena u filmu koje mogu da vas dirnu u srce (ali i ne moraju) kada spoznaje samilost i ljubav u najgorim momentima svojeg života. Ali nju kao lika ne treba žaliti jer pokazuje i svoje negativne strane, zna da bude jako manipulativna i okrutna.

Grupa grubijana koja se sastoji od Peter Dobson-a, Stephen Baldwin (najomraženija glumačka bratija ikada, ovde se Steva snašao u preodvratnoj ulozi) i tada mladog i nepoznatog Sam Rockwell-a (Moon, Iron Man 2 itd.) i još par faca je dala veoma uverljiv performans.

Zanimljiv je i lik tranvestita Georgette (glumi ga Alexis Arquette) koji je zaljubljen u vođu bande (Peter Dobson) ali sve će mu se to obiti o glavu i skončaće svoj život na jedan bezvezan način...

Stephen Lange daje jednu od najefektivnijih uloga u filmu, glumeći Harry-a koji ima svoju porodicu ženu i dete i nema nikakva osećanja spram njih, čakštaviše otkriva da ga privlače tranvestiti (po meni jedna od najbolje odglumljenih scena je kada sretne Georgette i bez ikakvih reči svojim pogledom pokaže kako ga je tranvestit omađijao svojom "lepotom") i svu svoju novčanu moć koji ima na raspolaganju od strane sindikata usmeruje na jednog transvestita koji će mu okrenuti leđa čim mu sve krene nizbrdo sa poslom.

Film se bavi i temama o nasilju i slabostima ljudske prirode, očajnička potreba za seksom i ostalim stanjima koje prouzrokuje. Nasilje je sirovo i priča koja ima mračan pogled na život tog vremena mu čini veliku pravdu i stvara odličnu atmosferu. Po običaju nasilje ovde nema opravdanja, baš kao i u stvarnom životu, i zbog toga će nekima film sigurno biti neprijatan za gledanje.

Da ne ispadne da ga samo hvalim, ima i par negativnih strana, radnja deluje pomalo nabacana, jer se u kratkom roku prikazuje više likova i radnji, koji se konstantno mešaju tokom filma i to zna da napravi malo konfuzije...

Razrada nekih likova nije baš najsrećnije urađena, čini mi se da su scenaristi morali da zbrzaju neke likove, ubacivši par bezveze scena koje su olako mogle da izostanu...

Zaboravio sam da napomenem da je film baziran na knjizi, pa eto i nju možete potražiti i pročitati pre nego što pogledate film.

Trebao bih još da kažem da je režiser Uli Edel radio tv film Rasputin (HBO produkcija, sasvim solidno odrađeno, Alan Rickman je glumio ruskog mistika u njemu), jednu epizodu Twin Peaks-a, i nekoliko epizoda Homicide: Life On The Streets serije, naravno iza sebe ima i dosta filmova, ali oni tek trebaju da budu pogledani, neka vam ovo samo budu reference...

Repair - a backwards video (2010)

7.5. Messer Chups Koncert na brodu 20/44

Koncert je počeo tačno u ponoć kao što je i organizator najavio, što je zaista odlična stvar, osim ako morate sutradan rano izjutra da ustanete i srušite šupu.

Unutar broda se imalo šta i videti, gužvanjac koji skoro nisam video na koncertima, nije to bilo zbog toga što je došlo više ljudi nego što je dozvoljeno već zbog lošeg dizajna potpalublja broda. Čim uđete u jednoj ravni imate wc, odmah pored njega bar, a u centru kip verovatno najpoznatijeg Monthy Python člana John Cleese-a, a onda sledi udubljene sa par stubova i mali podijum na kome se bend nalazio.

20/44 je doživeo još jednu promenu, ispred miksete i iza benda su postavljeni mali tv ekrani sa kojih su išli razni spotovi stranih surf-horror rock bendova (npr. The Ghastly Ones, surf rock bend koje je Rob Zombie promovisao u Americi), i to me je malo razočaralo jer Messer Chups iza sebe imaju i pozamašnu video kolekciju koju su mogli da koriste, a ne da pozajmljuju od drugih kolega video spotove.

Da se vratimo na nastup, praktično ceo koncert nisam mogao da vidim članove benda jer je gužva bila enormna, ujedno dosta dvometraša se nalazilo ispred stepeništa koje je vodilo ka "bini", pa sam morao malo da stojim na prstima da bih uopšte mogao videti samo glave članova benda.
Što se njihovog zvuka tiče mislim da je bubanj mogao da bude malo pojačan, i ne znam zašto, ali meni se čini da su im nedostajali semplovi iz filmova kao recimo onomad u skc-u 2008. Sve je ovo zvučalo mnogo prostije i razvodnjenije.

Pošto je ovo ujedno bila i promocija njihovog poslednjeg albuma "Heretic Channel (2009)" normalno je bilo da i on preuzme većinu setliste, a neke od pesama koje su svirane (i kojih se sećam) bile su: Loch Ness Surfing (bubnjar je ovde na svojem lošem rusko-engleskom pitao da li verujemo u postojanje čudovišta, i da li bi priložili minimalnu sumu novca u fond za dotično čudovište) , Vincent Price Bible i po meni najsvetlija tačka cele večeri (ne, nije Popcorno Revenge, iako je publika na njoj upala u euforičan trans) surf rock obrada glavne muzičke teme iz jedne od najboljih serija ikada Twin Peaks-a. Posle toga sam se razgalio i raspekmezio kao malo detenašce.

Nakon sat i dvadeset minuta Messer Chups završavaju svoj koncert i postižu nešto što retko koji strani bend uradi kada gostuje ovde, a to je da nabaci osmehe na lica publike, i zbog toga im treba skinuti kapu.

Bubnjar se na kraju nastupa zahvalio publici na tako lepom prijemu i rekao da će ostati da se vesele i piju sa njima do jutarnjih sati. Naglasio je da imaju i "usranu jeftinu Rusku robu" na prodaju, a pod time je nadam se mislio na diskove i bedževe, a ne na jeftinu vodku i disfunkcionalne kalašnjikove.

Ipak se ne mogu oteti utisku da je prvi koncert bio mnogo bolji, verovatno jer ništa nisam ni očekivao od Messer Chups-a tada. Ovde su mi definitivno falili platno i zvučni efekti iz horor filmova, ujedno i malo veća bina, ali znate kako kažu koliko para toliko muzike, tako da je dobro i ovo što smo pre neku noć gledali.

Piknik - 2010 Spot

Piknik je alias Miroslava Majkića, Novosadskog muzičara i multimedijalnog umetnika. Piknik iza sebe ima dva albuma: Miš, Puž i Ker koji je izašao sa knjigom lirika i ilustracijama domaćih autora i album Dembelan. Pored toga što svira, on se bavi i produciranjem u svojem Piknik Studiju. Pored Piknika postoji i Horror Piknik, koji odaje omaž i pomalo parodira staru thrash/death metal scenu (npr. Kreator, Destruction isl.) i koji ima nekolicinu spotova. Taj projekat je postao popularan među metal populacijom pa će i on kao "običan" Piknik najverovatnije dobiti svoj prateći bend i žive nastupe.

http://www.myspace.com/piknik

Večeras je pušten novi spot Piknika u etar na youtube, i to sa novom pesmom koja nosi naziv 2010.

Na Majkićevom youtube kanalu možete pogledati žive nastupe Piknika sa Exit-a 2008. i spotove Horror Piknika: http://www.youtube.com/user/gosnbandar

Čekaj Me, Ja Sigurno Neću Doći (2009)

Alek (Gordan Kičić) je gubitnik koji pati za svojom bivšom japi devojkom Teodorom (Milica Mihajlović) koja je pak zaljubljena u "navijača" Nemanju, (Branislav Trifunović) dok njega zanima druga devojka pod imenom Marina (Vanja Ejdus) a ona ga ne šljifa ni dva pišljiva groša, pa putem Baneta (Miloš Samolov) Alekovog dobrog drugara, pokušava da dobije Alekov broj jer joj je on kanda simpatičan ili šta već....

Svi likovi pate zbog ljubavi, a kada su ovakve "romantične drame" u pitanju, trebaju da vam barem malo budu simpatični, ali ovde su svi teški fatalisti, iznova prave greške i ne vide dalje od toga koliko im njihova surova zaljubeljenost diktira život. Da stvar bude gora čak nijedan lik nema barem jednog psihički normalnog i stabilnog karaktera koji bi mogao da im pomogne da prebrode svoje raskide i ljubavne probleme...

Bitno je da su svi neurotični, nesrećni i depresivni za sledećih deset naraštaja, i to im moram priznati ide od ruke. Čak su i mene uspeli da izdeprimiraju lošom glumom (Branislav Trifunović) i jako lošim replikama i reakcijama...

Očekivao sam barem malo humora, ali od njega nema ni traga ni glasa, sem ako ne računate psovke, koje su izgleda uvek smešne našem narodu, jer eno na youtube vrve klipovi svih tih famoznih prostih one linera... (Srbijo na kurac te metnem isl.)

Kada se osvrnem na Miroslavov prethodni film Sedam i po, tamo sam barem dobio melodramu pomešanu sa crnim humorom i "šarenolikim" karakterima iz našeg društva, a dok sam gledao Čekaj me.. od toga nema ni traga ni glasa...

Urkatko film je jako dosadnjikava razvodnjena drama sa preporučenom dozom depresije i prenemaganja...

Šteta što je naša kinematografija dobila još jedno kopile koje će još dublje da je uvuče u kaljugu...

Martin Mystere Između Smrti I Jave (2010)

Pogledao Martija, dopadaju mi se omaži koje su uradili za Predatora, Deliverance, Crow i još par filmića. Ovaj momak što glumi Martija mu baš sliči, samo da ima malo dužu i razbarušeniju kosu i to bi bilo to. Mislim da je ovaj film imao manji budžet od Devojačkog Bunara, jer nema baš puno lokacija i stvari, pa čak ni efekata. Ne sviđa mi se što se ceo tekst maltene sveo na psovke, nisam puritanac, ali u poslednje vreme je počelo da mi ide na živce koliko naši scenaristi ne mogu da naprave scenario, a da se one ne pojave jer verovatno nemaju ni ideju kako da to pretoče da ispadne koherentno i zanimljivo za slušanje...

Odabir muzike solidan, najbolji momenat je kada se čuju Popečitelji, definitivno bi mogli da se pojave u nekom akcijašu ili komediji kao muzička podloga.

Inače nikada nešto nisam voleo Martija Misteriju, od svih tih italijanskih stripova Dilan Dog mi bejaše najbolji, ali smatram da su imali veći budžet i da su malo ozbiljnije pristupili sa ovako već tripoznom pričom kakva jeste, učinili bi veliku čast tom strip junaku, sigurno bi bilo bolje nego da se neki amer uhvati pa da ga ekranizuje...

U suštini ovo je jedan jako zabavan thrash film koji će barem malo revitalizovati već poodavno umrtvljenu srpsku kinematografiju...

Nadam se da će ova ekipa iz Pančeva nastaviti i dalje da pravi ovako zabavne trešerice, ali ne bi im škodilo, ako im se ukaže prilikada da urade i ozbiljniji projekat, makar bio i bez budžeta, vredi pokušati...

Cop Out (2010)

Jimmy Monroe (Bruce Willis) i Paul Hodges (Tracy Morgan) su već 9 godina partneri u policiji NY-a, ali eto naprave grešku pri istrazi o "domaćem" narko kartelu, pa dobiju suspendovanje na mesec dana, i to se baš poklopi kada Jimmy-eva ćera treba da se venča...
Da se ne bi brukao pred svojom ženom i njenim sadašnjim mužem, odlučuje da proda jako retku karticu sa bejzbol igračem, dok usput trpi svojeg partnera koji živi u paranoji da ga žena vara...
Naravno da ne bi sve išlo kako treba dese se papazjanija koja će pomešati njihov slučaj i potragu za karticom i odatle nas film vozi...

Ili ne? Sve što sam do sada mogao da vidim u pandurskim komedijama-akcijašima, kao što su Beverly Hills Cop, Lethal Weapon (čak je i četvrti deo za Cop Out remek delo), ili legendarni Die Hard (minus četvrti deo) su već odavno utabali stazu ovakvim filmovima.

Kao prvo uopšte mi ne leži ovakav tip komedije (panduri ortaći) to je već toliko puta prežvakano da nije humano...
Humor je najslabija karika filma, nije smešan, bio je jedan kratak one liner na početku i to samo zato što ima veze sa Bruce-ovom ulogom u jednom drugom poznatom mu pandurskom filmu, a ostatak je nesnosan, prežvakan i usiljen...
S

ramota je što sam se za ovih 100 minuta osećao kao da gledam film od dva sata, radnja je toliko razvučena da mi je bilo jako neprijatno...

Barem da je akcija žustrija to bi malo izvadilo ovaj film iz kante za otpatke, ali eto Kevin nije ni u tome uspeo da zadovolji...

Bruce Willis mi deluje kao neko ko je ovo odlučio da uradi uslugu preko kurca (verovatno se dogovorio sa Kevin-om, jerbo mu je ovaj gostovao u Die Hard 4.0) a njegov "kolega" Tracy Morgan je naprosto iritantan kao pojava, uopšte nije uverljiv kao pandur, više je kao neko veliko retardirano levo smetalo koje samo kuka, pravi grimase, balavi u prekomernim količinama i izbacuje najbespotrebnije podatke ikada.
Nekada mi je najnesnosniji crni glumac bio Chris Tucker, e pa i to se promenilo, Morgan ga pobeđuje u svim sferama, na kraju će Chris da ispadne glumčina za njega, bogte...

Što se tiče same režije, pa da nije nekoliko filmskih referenci, ne bih nikada rekao da je ovaj film režirao Smith...
Ako se uzme u obzir i budžet od 37 miliona, zaista ne vidim na šta su uloženi ti novci, scenografiju? efekte? muziku? Na svoj novi Star Wars frižider? Ostaje misterija nerešena.

Zašto je izabrao ovako loš scenario i želeo da ga uradi ko će ga znati, verovatno više nije imao sopstvenih ideja ili je hteo da se oproba kao režiser po tuđem scenariju ili se pak odlučio na ovaj korak jer bi mu ovo bio prvi film koji mu distribuiše jedna među najjačim izdavačkim filmskim kućama...

Zaobići u širokom luku.

Bunny And The Bull (2009)

Stephen (Edward Hogg) je obsesivno kompulzivni mladić koji putuje Evropom sa svojim neverovatnim "većim od života ortakom" Bunny-jem. (Simon Farnaby, gostovao u nekoliko epizoda The Mighty Boosh-a)

Kroz skoro 90-tak minuta ćemo shvatiti zbog čega je Stephen oboleo od teškog slučaja agorafobije, kroz flešbekove koji su omogućeni svim stvarima koje je sačuvao sa svojeg putovanja i taložio ih u svojoj kući, dok mu se mentalno stanje sve više pogoršava...

Glavna tema filma je prijateljstvo između Bunny-ija i Stephen-a, koja prikazuje priču o odrastanju, propuštene prilike iz mladosti, drugarstva koja pravimo, pa čak i ljubav koju osetimo ali nam ne bude uzvraćena...

Da naracija ne bude toliko uprošćena na scenu upadaju predivno dizajnirani okoliši, svi su rađeni ručno od raznih stvari, kolaža, tepiha, knjiga, gajbica za pivo, milina je gledati šta su ljudi sve osmislili i tako utabali prostor da mi ovaj film postane još više drag.

Iako mu sve to dodaje elemente nerealnog, kao recimo kod filmova Terry Gilliam-a (ima nekoliko ideja, recimo luna park od satova i zupčanika koji su evidentno crpeli uticaja od starog majstora) ili radova Michael Gondry-ija, bitno je da to ne uguši glavnu priču i glumu dva glavna lika.

Zanimljivo je koliko cameo uloga imaju glumci iz The Mighty Boosh (engleski humoristički serijal), Richard Ayoade (glumi i u The IT Crowd, još jedan odličan humoristički britanski sitkom k) se pojavljuje kao poprilično smoreni narator u Nacionalnom muzeju cipela Poljske, Noel Fielding ovde ima ulogu matadora pijanca i simpatičan čas iz istog, a Julian Barratt glumi klošara Atillu koji pije mleko svojih pasa. Iako se film kotira kao komedija, ovo je ipak više drama, a same pojave ovih faca će doprineti da se atmosfera malo razvedri, da sve ne bude toliko crno...

Još jedna stvar je bitna, a to je da film ni u jednom trenutku nije bio dosadan, priča se nimalo ne usporava već naprotiv stalno se razvija kao kakvo klupko.

Svaka čast Paul King-u (režiser The Mighty Boosh serije) za filmski prvenac sasvim solidno, sada se od njega očekuje dugo najavljivani Boosh: The Movie.