Piknik - 2010 Spot

Piknik je alias Miroslava Majkića, Novosadskog muzičara i multimedijalnog umetnika. Piknik iza sebe ima dva albuma: Miš, Puž i Ker koji je izašao sa knjigom lirika i ilustracijama domaćih autora i album Dembelan. Pored toga što svira, on se bavi i produciranjem u svojem Piknik Studiju. Pored Piknika postoji i Horror Piknik, koji odaje omaž i pomalo parodira staru thrash/death metal scenu (npr. Kreator, Destruction isl.) i koji ima nekolicinu spotova. Taj projekat je postao popularan među metal populacijom pa će i on kao "običan" Piknik najverovatnije dobiti svoj prateći bend i žive nastupe.

http://www.myspace.com/piknik

Večeras je pušten novi spot Piknika u etar na youtube, i to sa novom pesmom koja nosi naziv 2010.

Na Majkićevom youtube kanalu možete pogledati žive nastupe Piknika sa Exit-a 2008. i spotove Horror Piknika: http://www.youtube.com/user/gosnbandar

Čekaj Me, Ja Sigurno Neću Doći (2009)

Alek (Gordan Kičić) je gubitnik koji pati za svojom bivšom japi devojkom Teodorom (Milica Mihajlović) koja je pak zaljubljena u "navijača" Nemanju, (Branislav Trifunović) dok njega zanima druga devojka pod imenom Marina (Vanja Ejdus) a ona ga ne šljifa ni dva pišljiva groša, pa putem Baneta (Miloš Samolov) Alekovog dobrog drugara, pokušava da dobije Alekov broj jer joj je on kanda simpatičan ili šta već....

Svi likovi pate zbog ljubavi, a kada su ovakve "romantične drame" u pitanju, trebaju da vam barem malo budu simpatični, ali ovde su svi teški fatalisti, iznova prave greške i ne vide dalje od toga koliko im njihova surova zaljubeljenost diktira život. Da stvar bude gora čak nijedan lik nema barem jednog psihički normalnog i stabilnog karaktera koji bi mogao da im pomogne da prebrode svoje raskide i ljubavne probleme...

Bitno je da su svi neurotični, nesrećni i depresivni za sledećih deset naraštaja, i to im moram priznati ide od ruke. Čak su i mene uspeli da izdeprimiraju lošom glumom (Branislav Trifunović) i jako lošim replikama i reakcijama...

Očekivao sam barem malo humora, ali od njega nema ni traga ni glasa, sem ako ne računate psovke, koje su izgleda uvek smešne našem narodu, jer eno na youtube vrve klipovi svih tih famoznih prostih one linera... (Srbijo na kurac te metnem isl.)

Kada se osvrnem na Miroslavov prethodni film Sedam i po, tamo sam barem dobio melodramu pomešanu sa crnim humorom i "šarenolikim" karakterima iz našeg društva, a dok sam gledao Čekaj me.. od toga nema ni traga ni glasa...

Urkatko film je jako dosadnjikava razvodnjena drama sa preporučenom dozom depresije i prenemaganja...

Šteta što je naša kinematografija dobila još jedno kopile koje će još dublje da je uvuče u kaljugu...

Martin Mystere Između Smrti I Jave (2010)

Pogledao Martija, dopadaju mi se omaži koje su uradili za Predatora, Deliverance, Crow i još par filmića. Ovaj momak što glumi Martija mu baš sliči, samo da ima malo dužu i razbarušeniju kosu i to bi bilo to. Mislim da je ovaj film imao manji budžet od Devojačkog Bunara, jer nema baš puno lokacija i stvari, pa čak ni efekata. Ne sviđa mi se što se ceo tekst maltene sveo na psovke, nisam puritanac, ali u poslednje vreme je počelo da mi ide na živce koliko naši scenaristi ne mogu da naprave scenario, a da se one ne pojave jer verovatno nemaju ni ideju kako da to pretoče da ispadne koherentno i zanimljivo za slušanje...

Odabir muzike solidan, najbolji momenat je kada se čuju Popečitelji, definitivno bi mogli da se pojave u nekom akcijašu ili komediji kao muzička podloga.

Inače nikada nešto nisam voleo Martija Misteriju, od svih tih italijanskih stripova Dilan Dog mi bejaše najbolji, ali smatram da su imali veći budžet i da su malo ozbiljnije pristupili sa ovako već tripoznom pričom kakva jeste, učinili bi veliku čast tom strip junaku, sigurno bi bilo bolje nego da se neki amer uhvati pa da ga ekranizuje...

U suštini ovo je jedan jako zabavan thrash film koji će barem malo revitalizovati već poodavno umrtvljenu srpsku kinematografiju...

Nadam se da će ova ekipa iz Pančeva nastaviti i dalje da pravi ovako zabavne trešerice, ali ne bi im škodilo, ako im se ukaže prilikada da urade i ozbiljniji projekat, makar bio i bez budžeta, vredi pokušati...

Cop Out (2010)

Jimmy Monroe (Bruce Willis) i Paul Hodges (Tracy Morgan) su već 9 godina partneri u policiji NY-a, ali eto naprave grešku pri istrazi o "domaćem" narko kartelu, pa dobiju suspendovanje na mesec dana, i to se baš poklopi kada Jimmy-eva ćera treba da se venča...
Da se ne bi brukao pred svojom ženom i njenim sadašnjim mužem, odlučuje da proda jako retku karticu sa bejzbol igračem, dok usput trpi svojeg partnera koji živi u paranoji da ga žena vara...
Naravno da ne bi sve išlo kako treba dese se papazjanija koja će pomešati njihov slučaj i potragu za karticom i odatle nas film vozi...

Ili ne? Sve što sam do sada mogao da vidim u pandurskim komedijama-akcijašima, kao što su Beverly Hills Cop, Lethal Weapon (čak je i četvrti deo za Cop Out remek delo), ili legendarni Die Hard (minus četvrti deo) su već odavno utabali stazu ovakvim filmovima.

Kao prvo uopšte mi ne leži ovakav tip komedije (panduri ortaći) to je već toliko puta prežvakano da nije humano...
Humor je najslabija karika filma, nije smešan, bio je jedan kratak one liner na početku i to samo zato što ima veze sa Bruce-ovom ulogom u jednom drugom poznatom mu pandurskom filmu, a ostatak je nesnosan, prežvakan i usiljen...
S

ramota je što sam se za ovih 100 minuta osećao kao da gledam film od dva sata, radnja je toliko razvučena da mi je bilo jako neprijatno...

Barem da je akcija žustrija to bi malo izvadilo ovaj film iz kante za otpatke, ali eto Kevin nije ni u tome uspeo da zadovolji...

Bruce Willis mi deluje kao neko ko je ovo odlučio da uradi uslugu preko kurca (verovatno se dogovorio sa Kevin-om, jerbo mu je ovaj gostovao u Die Hard 4.0) a njegov "kolega" Tracy Morgan je naprosto iritantan kao pojava, uopšte nije uverljiv kao pandur, više je kao neko veliko retardirano levo smetalo koje samo kuka, pravi grimase, balavi u prekomernim količinama i izbacuje najbespotrebnije podatke ikada.
Nekada mi je najnesnosniji crni glumac bio Chris Tucker, e pa i to se promenilo, Morgan ga pobeđuje u svim sferama, na kraju će Chris da ispadne glumčina za njega, bogte...

Što se tiče same režije, pa da nije nekoliko filmskih referenci, ne bih nikada rekao da je ovaj film režirao Smith...
Ako se uzme u obzir i budžet od 37 miliona, zaista ne vidim na šta su uloženi ti novci, scenografiju? efekte? muziku? Na svoj novi Star Wars frižider? Ostaje misterija nerešena.

Zašto je izabrao ovako loš scenario i želeo da ga uradi ko će ga znati, verovatno više nije imao sopstvenih ideja ili je hteo da se oproba kao režiser po tuđem scenariju ili se pak odlučio na ovaj korak jer bi mu ovo bio prvi film koji mu distribuiše jedna među najjačim izdavačkim filmskim kućama...

Zaobići u širokom luku.

Bunny And The Bull (2009)

Stephen (Edward Hogg) je obsesivno kompulzivni mladić koji putuje Evropom sa svojim neverovatnim "većim od života ortakom" Bunny-jem. (Simon Farnaby, gostovao u nekoliko epizoda The Mighty Boosh-a)

Kroz skoro 90-tak minuta ćemo shvatiti zbog čega je Stephen oboleo od teškog slučaja agorafobije, kroz flešbekove koji su omogućeni svim stvarima koje je sačuvao sa svojeg putovanja i taložio ih u svojoj kući, dok mu se mentalno stanje sve više pogoršava...

Glavna tema filma je prijateljstvo između Bunny-ija i Stephen-a, koja prikazuje priču o odrastanju, propuštene prilike iz mladosti, drugarstva koja pravimo, pa čak i ljubav koju osetimo ali nam ne bude uzvraćena...

Da naracija ne bude toliko uprošćena na scenu upadaju predivno dizajnirani okoliši, svi su rađeni ručno od raznih stvari, kolaža, tepiha, knjiga, gajbica za pivo, milina je gledati šta su ljudi sve osmislili i tako utabali prostor da mi ovaj film postane još više drag.

Iako mu sve to dodaje elemente nerealnog, kao recimo kod filmova Terry Gilliam-a (ima nekoliko ideja, recimo luna park od satova i zupčanika koji su evidentno crpeli uticaja od starog majstora) ili radova Michael Gondry-ija, bitno je da to ne uguši glavnu priču i glumu dva glavna lika.

Zanimljivo je koliko cameo uloga imaju glumci iz The Mighty Boosh (engleski humoristički serijal), Richard Ayoade (glumi i u The IT Crowd, još jedan odličan humoristički britanski sitkom k) se pojavljuje kao poprilično smoreni narator u Nacionalnom muzeju cipela Poljske, Noel Fielding ovde ima ulogu matadora pijanca i simpatičan čas iz istog, a Julian Barratt glumi klošara Atillu koji pije mleko svojih pasa. Iako se film kotira kao komedija, ovo je ipak više drama, a same pojave ovih faca će doprineti da se atmosfera malo razvedri, da sve ne bude toliko crno...

Još jedna stvar je bitna, a to je da film ni u jednom trenutku nije bio dosadan, priča se nimalo ne usporava već naprotiv stalno se razvija kao kakvo klupko.

Svaka čast Paul King-u (režiser The Mighty Boosh serije) za filmski prvenac sasvim solidno, sada se od njega očekuje dugo najavljivani Boosh: The Movie.

Svidd Neger (2003)

Priča se "račva" u tri dela, da bi se na kraju iz rasute slagalice, stvorila jedna celovita ali sasvim haotična slika.

Prvi lik koga ćete videti je malo crno momče pod imenom Ante, koji je u potrazi za sopstvenim identitetom. Živi sa majkom koja ga je usvojila i starijim i seksualno frustriranim burazerom Pederom. Oni su malom Anteu govorili da je "morski" Laponac (starosedeoci u Norveškoj) ali njemu to ne daje mira jer ipak ima razlike između crne i bele kože...
Sa druge strane močvarnog brda, živi mlada devojka Anna sa njenim ocem Karl-om, koji je težak alkoholičar. Obe porodice posmatra mladi Laponac Normann, koji želi da napusti tradicionalni život njegovog naroda i da postane Norvežanin.

Obe familije su nesvesne postojanja druge, ali igrom slučaja ili bolje reći nesrećom se upoznaju, a onda kreću takvi događaji koji će imati velikog uticaja na njihove živote koji će iznedriti dosta bizarnih situacija.

Suštinski film je jako čudan, ima dosta crnog humora, napetosti i neobičnih likova koji iznenađuju svojim delima. Jako mi je bilo drago što u nijednom momentu nisam bio siguran šta će se sledeće desiti. Kraj je priča za sebe, uspeo je čak da me natera da se osećam izgubljeno i da sa nevericom pitam sebe: "Da li sam ja do sada gledao neki drugi film?"

Crni humor preovladava u obilnim količinama, primera radi ćale pijanac konstantno halucinira svoju mrtvu ženu, i umesto da se kao svaki normalan čovek prestravi i pobegne glavom bez obzira, on se iznervira i kreće da je napada!
Ili kada se Peder zanesvesti od pića pa sanja svoju majku koja ga priziva da opšti sa kravom. Jednostavno neverovatno je koliko ludih scena ima u samo sat i po filma.

Još jedna bitna stvar pošto je film poprilično nerealan, nekako se gubi tok vremena u njemu, kao da ni ne postoji, ustvari kao da se nalaze u čistilištu...

Pohvale idu i Ulver-u, napravili su tako abstraktan OST, perfektno paše uz raspoloženje filma, dajući mu iskarikirani i zlokobniji ton.

Inače film je samo na konto naslova stvorio dosta kontroverze, Svidd Neger kada se prevede na engleski znači Burned Negro (Sprženi Crnac), ali u ovom filmu nema nikakve rasističke propagande...

Razmišljao sam sa kojim filmovima bih mogao da uporedim Svidd Neger-a, i jedino su mi radovi John-a Waters-a pali na pamet... (Dirty Living, Pink Flamingos)

Guatemala Mi Amor (2010, Nikola Pavlović)

Odlučio sam da jedan glupi san zapišem sledeće jutro. Naravno, to se pretvorilo u scenario za film koji je bio toliko nebulozan da se morao snimiti. Tako nastaje Guatemala Mi Amor . Ovo je prvi deo trilogije, poznatiji kao - Unutrašnji košmar birokratije iliti Nenadova Glad.
Ko želi da glumi u sledećem delu nek se javi, još uvek čekam da sanjam scenario za drugi deo, gde je Milutin glavni akter.
Nikola Pavlović